Срце Босне и Херцеговине јесте главни и највећи град Сарајево, њен политички, привредни и културни центар. Смештен је у источном делу Сарајевског поља, а на јужном крају Динарида, између планина Романије, Бјелашнице, Игмана и Требевића, док кроз њега тече уска и плитка река Миљацка, притока реке Босне. Налази се на надморској висини 520-700m и заузима површину од 141,5 km².
Овај живахни град продире у дубину душе путника и пружа добродошлицу посетиоцима својом вишевековном традицијом гостољубља. Са популацијом од око 400.000 становника и великом верском разноврсношћу, поседује јединствену карактеристику захваљујући којој је добио назив „Јерусалим Европе“. Заиста, мало је места на Земљи у којима се џамије и синагоге, православне и католичке цркве налазе у непосредној близини и функционишу сасвим нормално. Ово је град у коме синергија Истока (обогаћен културама византијског и османског царства) и Запада (утицај римског, венецијанског и аустроугарског царства) ствара савршен склад и обухвата најбоље од оба света, што Сарајеву даје посебан шарм који посетиоци осећају.
Сарајево је важан чвор железничког и друмског саобраћаја на путу између Панонског басена и Јадранског мора, са међународним аеродромом (Бутмир). Сајамски је и туристички град са преко 300 000 посетилаца годишње. Осим тога, сматра се значајним просветно - културним средиштем са Универзитетом, основаним 1949. године, деветнаест факултета, две академије (музичке и ликовних уметности), Академије наука и умјетности БиХ, основане 1966. године, домовима културе, музејима, Народним и другим позориштима, Умјетничком галеријом БиХ, Народном, Универзитетском и другим бибилиотекама, Архивом БиХ и другим културним, образовним и спортским центрима. Сам град обухвата четири квартала: Стари Град (Башчаршија), Нови Град, Центар и Ново Сарајево. У њему се налазе многобројни културно - историјски споменици: Башчаршија (некада велики базар у граду) са џамијама Гази Хусрев бегова (из 1531.), Али-Пашина (1561.), Царска (1566.) и др., медреса Курушумлија, Безистан, Хамам, сахат - кула, синагога (све из XVI века), Морића хан (крај XVII века), православна (из XVI века) и католичка црква, мостови (Принципов и др.), Градска вијећница (сада Народна и Универзитетска библиотека) у оријенталном стилу, а у непосредној близини су и рушевине тврђаве Ходидјед из XIV века.
Прва насеља у Сарајевском пољу датирају из неолита о чему данас сведоче бројни археолошки налази. Примарни неолитски локалитет пронађен је у Бутмиру, у близини данашњег града Сарајева. Осим тога, постоје записи који указују на присуство Илира на овом подручју чија су племена цветала од око 1000. године пре Христа, па све до коначног освајања Римљана 09. године. Сарајево се први пут у историјским изворима помиње 1379. године као утврђени град Врхбосна. После доласка Турака 1435. године, тачније од 1462. године почиње да се развија ново насеље које је основано од стране турског гувернера Босне Иса-бег Исаковића да би се у њему сместила османска власт ове области. Од 1489. године оно прераста у град и назива се Сарај-оваси (од турских речи које значе „суд“ и „поље“, први помен 1507. године), а у овом периоду настају многи од градских архитектонских драгуља. У XVI веку доживљава процват и постаје један од најважнијих трговачких центара Балканског полуострва. Међутим, године 1697. Сарајево је нападнуто и запаљено од стране принца Евгенија Савојског, чиме је завршен низ непрекидних напада Хабзбурга и Млечана.
Друга велика експанзија града је почела тек након аустроугарске окупације крајем XIX века и трајала је све до почетка Првог светског рата. Град је изузетно модернизован у овом периоду и Аустроугари су успоставили прве линије јавног градског превоз и прве телефонске линије. Осим тога, многе културне и образовне институције основане су у овом периоду: Национални музеј (Земља), Народно позориште, Градска кућа, Синагога Ашкенази и католичка црква. Раст Сарајева је прекинут 28. јуна 1914. када је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију што је покренуло ланац догађаја који је довео до почетка Првог светског рата.
Након Версајског уговора којим је окончан рат, Сарајево, заједно са Босном и Херцеговином, постало је део новоформисане Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Остаће и у касније преименованој краљевини Југославији све до почетка Другог светског рата, када је укинута монархија и створена нова социјалистичка Југославије, по завршетку рата. После ослобођења 06. априла 1945. године настао је веома динамичан развој града - интензивна индустријализација, брз пораст становника, урбанистичка реконструкција постојећих и изградња нових делова града, што је довело до територијалног ширења, тако да је он захватио поред многих неизграђених површина, на којима су никли нови савремени делови града (Грбавица, Храсно, Кошево, Ново Сарајево и др.) и суседна насеља Илиџу, Храсницу, Вогошћу и друге, чиме се Сарајево преобразило из града оријенталног типа са примесама средњоевропског у модеран велеград друге половине XX века. Међутим, у периоду послератног свестраног развоја посебан значај је имала реконструкција и изградња ради одржавања XIV Зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, како на територији града (нова олимпијска дворана Зетра, олимпијско село Добриња, адаптације у Скендерији и на стадиону Кошево и др.), тако и на околним планинама (зимски спортски објекти на Требевићу, Јахорини, Игману и Бјелашници), које нису постале само врхунски зимски спортски центри, већ и туристичко - рекреативни што и данас доводи много туриста у овај град.
Током раних 1990. - их година, име Сарајева не силази са насловних страна дневних новина у целом свету, јер се ту водио један од ратова у новијој европској и светској историји. По распаду СФР Југославије и стицању независности 01. марта 1992. године након одлуке грађана референдумом о самоопредељењу, Сарајево је постало главни град Босне и Херцеговине.
Сарајево, јединствен и непоновљив град, у стању је да препозна узвишену лепоту у разликама и све духовно богатство у посебности другога. Као симбол страдања и симбол наде и вере у будућност представља идеално место у свету и можда једини полигон за интерпланетарни културни дијалог. У настојању сарајевских културних снага, уз подрушку светске и европске заједнице, UNESCO-а, Савета Европе, градоначелника, уметника и других радника у култури, али и појединаца, рађале су се и неговале идеје о многим, сада већ традиционалним, међународним културним пројектима, чиме су богатство духа и лепота наслеђа овог града напокон приказане свету.
Галерија
