Букурешт је главни град - културни, политички и привредни центар Републике Румуније. Налази се у Влашкој на реци Димбовици. Био је престоница влашких владара од XVII века, а главни је град још од 1861. године.
Иако постоје трагови насеља око Букурешта који датирају још из палеолита, сам град је, у ствари, релативно нов. Он се, за разлику од многих других европских престоница, не може похвалити миленијумима дугом историјом. Прва историјска референца о граду под овим именом датира из средњег века, тачније из 1459. године. Сматра се да није основан пре те године, када је постао једна од резиденција Влада III Цепеша, тадашњег владара Влашке. Тачније историјско порекло града је непознато.
С колена на колено се преносила прича да је Букурешт основан неколико векова раније, од стране контраверзног и прилично легендарног пастира по имену Букур (по коме је наводно и град добио име). Међутим, више је вероватно да га је Раду Вода (познат и под именом Раду Негру) основао док је био владар Влашке (1290-1300). Оно што је сигурно јесте да је простор на коме се данас простире Букурешт био насељен још од античких времена.
Име града је 1459. године поменуто у документу донетом од стране суда кнеза Влада Цепеша, односно војводе, који је наводно инспирисао стварање светски познатог карактера грофа Дракуле. То је било у оном времену када је Букурешт почео да расте као битан економски и политички центар Влашке. Стари Кнежевски суд је најважнији архитектонски комплекс који подсећа на та времена.
Ипак, град је по први пут освојен 1476. године од стране молдавског владара Стефана Великог, а потом и од Турака 1554. године. У време устанка против Турака 1594. године, Букурешт је током тешких борби био апсолутно уништен. Све до 1640. године није био у потпуност обновљен, да би те године и Кнежевски суд био рестауриран.
Неколико векова после владавине Влада Цепеша, без обзира на непрестално пењање његовог војводства на политичкој сцени Влашке, Букурешт ипак јесте потпао под османлијску владавину (постао је вазал царства), затим руску окупацију, као и кратке наизменичне периоде Хабзбуршке доминације. Улица Липсцани (Strada Lipscani), која сада представља историјску четврт у Букурешту, тада је била главни пролаз, којим би се прелазило кроз центар старог града. Могло би се рећи да је долазак Константина Бранцовеану 1688. године на престо Влашке, променило судбину овог града. Његов савез са Хабзбурзима и Русима о држању Турака на одстојању, довео је ренесансу у отаџбину. Баш у време његове владавине је настао стил - мешавина ренесансног и византијског - толико популаран код градских архитекти да је трајао вековима после првог појављивања у граду.
Ипак, Турци су надвладали Константина 1714. године. Пошто више нису веровали да ће локални влашки кнезови служити њиховим интересима, именовали су дуги низ грчких администратора да владају Кнежевином. Познати под именом фанариоти (дошли су из грчког округа Фанара у Цариграду), Грци су владали од 1821. године. У том периоду град је растао у величини и значају, без обзира на редовне природне и вештачке несреће. Прва је била окупација града од стране аустријске војске од 1789. до 1791. године, затим велики земљотреси (1802., 1804. и 1812.) и куга (1813-1814).
Букурешт је 1881. године постао главни град Кнежевине Румуније, након уједињења Молдавије и Влашке. Први краљ Румуније био је управо Карол I (1866-1914) и у њего време је Букурешт видно растао и цветао. Већи део средњевековног архитектонског наслеђа је уништен у пожару 1847. године, али је савремено доба донело нови период просперитета. Гради се упадљиво модеран град, а архитектонски пејзаж и урбани распоред донели су међународну славу Букурешту, такву да је град чак називан Малим Паризом, а Calea Victoriei, једна од најпознатијих авенија у данашњем Букурешту, често је упоређивана са Шанз-Елизеом. У овом периоду је основан и Универзитет (1864. године).
Једна од најмрачнијих епизода у раном XIX веку се односи на тренутак када је овај град био погођен Карађовом кугом, епидемијом која је убила једну четвртину укупног становништва.
Дана 01. децембра 1918. године, Трансилванија се ујединила са претходно створеном Кнежевином Румунијом. Дакле, Букурешт је постао престоница целе земље, после двогодишњег периода када је главни град Кнежевине премештен у Јашију због чињенице да је Букурешт био под немачком окупацијом за време Првог светског рата (у периоду од 1916. до 1918. године).
Период између два светска рата је био изузетно повољан за Букурешт. Управо тада је град доживео врхунац у култури. Casa Capşa, већ призната као главно место друштвених, политичких и културних састанака и дебата, наставила је да развија свој престиж, како на националном, тако и на међународном нивоу. Међутим, када је комунистички режим преузео политичку сцену у своје руке током Другог светског рата, историјски Букурешт је великим делом изгубио своје координате, барем архитектонски гледано. Палата Парламента (иначе позната као Кућа Народа - Цаса Попорулуи на румунском) најбоље илуструје уметничку визију тадашњег режима. Несрећни допринос рушењу археолошки и историјски битних грађевина, дао је и трагични земљотрес из 1977. године, када је Букурешт претрпео још већу штету, и не само у односу на градски распоред и архитектонско наслеђе, већ и у односу на своје становништво. Од земљотреса јачине 7,2 степени Рихтерове скале, 04. марта 1977. године погинуло је 1541 становник.
Последња насилна историјска епизода која је окупирала Букурешт односи се на револуцију која је избила 1989. године и на касније политичке и друштвене турбуленције, познате под заједничким именом „Минериада“ (рум. „рудари“), које су се десиле почетком деведесетих XX века.
У овом тренутку, Букурешт пролази кроз сталне и дубоке урбанистичке обнове, дуго очекиване реконструкције, али је без обзира на обнову средњовековне и модерне ере, наслеђе опстало у времену. Невероватно разнолика слика Букурешта је, у ствари, толико свеобухватна да се у њој могу сместити и спектакуларни, узвишени детаљи и не нарочито занимљиве, гротескне нијансе - и то не само у области архитектуре, већ и са гледишта који се односи на цео град (културе, обичаја становништва, инфраструктуре и тако даље).